Tokom 80-ih godina XX veka u Srbiji su se iskristalisala dva stava koja su glasila:
1) Srbi i Hrvati ne mogu vie da ive zajedno u Hrvatskoj ("nova NDH"), kao ni Srbi i Muslimani u Bosni ("damahirija nalik Libiji") i 2) reenje tog problema je ujedinjenje svih srpskih zemalja (onih delova Jugoslavije na kojima su Srbi ve¿inski deo stanovnitva.) Tvorci ovog reenja prvenstveno su bili ugledni ¿lanovi Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Udruenja knjievnika Srbije (UKS). Kasnije su ga oberu¿ke prihvatiti i episkopi SPC i bili njegovi najodlu¿niji i najuporniji zastupnici.

Ve¿ na po¿etku 90-ih van Srbije su stvorena dva srpska entiteta: Republika Srpska Krajina u Hrvatskoj i Republika Srpska u Bosni i Hercegovini. Trebalo ih je samo spojiti sa maticom srpskog naroda i zavriti planirani posao. Me¿utim, pokazalo se da su za realizaciju ovog projekta neophodni sposobni pojedinci: politi¿ari, duhovne vo¿e i vojskovo¿e. Naravno, i narod ¿vrst u uverenju da je njegova borba pravedna i da mu zaista pripada to za ta se bori. Umesto toga, Srbi su na raspolaganju imali komuniste do ju¿e odane Titovom reimu, "elitne intelektualce" koji su za Titovog ivota mudro ¿utali, i veliki broj ostra¿enih episkopa SPC od kojih su neki bili spremni da rtvuju hiljade pripadnika svog naroda na kraju ve¿ izgubljenog rata.

Do ostvarenja ovih ciljeva Srbe je trebalo da dovedu oficiri i "¿enerali" spremni da do temelja unite grad kakav je Vukovar, vie od hiljadu dana u opsadi dre grad kakav je Sarajevo i organizovano streljaju hiljade (ratnih) zarobljenika kao to je u¿injeno u Srebrenici. Ili, pak, osvedo¿eni kriminalci na ¿elu paravojnih formacija ¿iji su pripadnici kroz pljäku, silovanja i ubijanja iskazivali svoja patriotska ose¿anja.

Za sve to vreme, episkopi SPC su naputali svoje eparhije i vladi¿anske dvorove, ostavljaju¿i pravoslavne vernike bez duhovne pomo¿i i svete pri¿esti. Druili se i fotografisali sa onima koji su nemilosrdno streljali hiljade nenaoruanih ili razoruanih ljudi. Krtavali i blagosiljali paravojne formacije koje su po¿inile brojne ratne zlo¿ine. I zahtevali da se nastavi ve¿ izgubljeni rat, bez obzira na broj onih koji ¿e stradati.

Po miljenju autora ove knjige, upravo se u navedenim ¿injenicama nalazi i odgovor na pitanje zato je srpski narod, na samom kraju drugog milenijuma od ro¿enja Isusa Hrista, doiveo jedan od najve¿ih poraza i ponienja u celokupnoj svojoj istoriji.